Na lestvici kosmopolitskih promena vodi statistika koliko su zene promenile monotonu i tuzno predvidljivu radnju muske istorijske scene i njenih deja vu vodja, prepunih sto naslednih, sto stecenih kompleksa. Svaki vek obelezava to na svoj tradicionalni i krajnje haoticni nacin, a onda nam istoricari detalje dogadjaja uredno bace na papir i zatim sve pompezno ulazi na velika vrata, u vecnost koju neke nove vojskovodje i lideri proucavaju u toku svojih psihofizickih priprema za svojih pet minuta na svetskoj sceni krvi i vlasti. Zene su uvek bile tu negde da dodaju onu poslednju kap otrova, da zacine jednolicni svet lidera i da ostave poslednji pecat svemu. Vladarke, postvladarke, suvladarke, prve dame, zene iz senke, ljubavnice, buduce i bivse zene, sve su kljucne karike svetske politicke predstave. One su krojile zivot nacije, saputale na jastuku svojim umornim vodjama, usmeravale, naredjivale, podrzavale i ubijale. Ko je mogao bolje da sazna najskrivenije tajne, da prodre u dusu firera, lidera, marsala od elegantnih pratilja poput Eve Braun, Dzeki O, Evite, Drage Masin ili Merilin? Oni su razmisljali mozgom svoje saputnice, samo su pratili put koji je vec bio utaban i spreman za njih. Zenska intuicija, navodni urodjeni zenski predosecaj ili jednostavno borbenost zenke mogli su biti usmereni u, bar, dva pravca, u svakom slucaju su usmereni pre svega ka svojoj licnoj koristi. Preziveti i vladati, imati vodju pored sebe i u sebi je nesto sto je ih u trenutku izvuklo iz formule jednog normalnog dosadnog zivota i bacilo u vatru vladanja, vladanja drugim ljudima, dalo ulogu malog boga.
Prva dama dosta placa svoju ulogu male boginje jedne drzave: deli sve sto prezivljava njen lider. Ona automatski dobija obelezja idola, ali i cesto cuje svoje ime izgovoreno na najgori moguci nacin, uz puno epiteta povezanih za, verovatno, najprljaviji posao na svetu. Njen ukoceni pozdrav mora biti leden, a lice mora da zna da trpi uvrede i da se pravi da nije culo nista od onog izgovorenog iza ledja.
Evita je jedna od njih koje su bile jace od vodje idealisticke nacije. Ona je zena iz naroda, seljancica, glumica, sponzorusa, zena borac za sebe i, sto je retko, i za druge, ali pre svega, ona je predsednikova zena i kao takva klonirana je u svim rasama i nacijama. Bilo da je to kralj, nekada car ili poglavica plemena, ona je povlascena i ima jaca prava od ostalih, a vecu moc od samog vodje. Evita, kao ultimativna ikona i prva zena Argentine, je svetski simbol zenskog moralno ukaljanog obraza i izdrzljivosti. Ona vlada jer on vlada i kada on ne moze ona je tu da preuzme svu vlast, koju i ovako ima. Provincija, koju ima ugradjenu u svojoj dusi, donosi joj onu iskonsku borbu za vrtoglavim i apsolutnim uspehom u gradu. Ideja i cilj je pokoriti urbane i dokazati da vredi, da nije bitno imati plave krvi da bi vladao, da bi bio bogat i vidjen. Taj poriv provincijalke za beskompromisni uspeh na asfaltu je ocigledan i vidljiv sve vise danas u modernom svetu. Nametanjem te provincijske ideologije takva zena pocinje da kreira svoj svet koji nagriza prefinjenu gradsku idilu, ma koliko snobovska ona bila.
Tudji, nepoznati krevet za Evitu, preko njoj pokornih, je samo stepeniste uspeha ka lideru. Ona je sigurna jer ima cilj, a cilj je suvise jasan. Sam cilj je drugima tesko prepoznatljiv od reflektora pozornice, glorifikacija njenog imidza dokonih ali i siromasnih domacica i bacenih ruza za kovcegom jednog tuznog dana kada svemu dodje kraj –kada je cela nacija bude oplakivala.
Madona , na primer, kao Evita jeste losa, kao sto je, iskreno, losa u svakoj svojoj ulozi, ali je zapravo ona ta-prava zena za pravu ulogu. Ona glumi sebe. Onu koju treba da glumi nije argnetinska muza moci, vec zena iz naroda, bez porekla, ne tako lepa, ne tako obrazovana, ali koja upravo postize sve sto ostale ne mogu. I tu je sustina svega –ona ima sve sto druge nemaju, ona moze sve sto druge n
e mogu. Pored zavisti stoji pritajeno nesvesno postovanje svega sto je postigla. Ona ocarava i one koji je negiraju i stize do vrha preko kreveta svih koji zele da budu iskorisceni, onih koji su svesni da prodaju sebe za par kilograma zenskih oblina, onima koji su lako potkupljivi uvezbanim osmehom animir dama sa ciljem. Cilj je tako lako postignut. Evita je dobila sto je zelela i tako je i postala rec, naziv ili simbol kome nista ne treba dodati, ni oduzeti.
Dzeki O je americki modni detalj i razlog zbog koga su mnoge domacice dva kontinenta menjale svoju frizuru i stavljale mali, luckasti beli sesir na svoju glavu da bi podsecale bar malo na gospodjicu Buvije, kasnije gospodju Kennedy, pa onda gromoglasno gospodju Onazis. Prva dama Amerike, zena ubijenog predsednika i, kazu, dokazanog ljubavnika, deo iskomrpomitovane porodice za koju Amerikanci drze i dan danas da je njihova jedina i originalna monarhija i pandan evropskoj tradiciji guste plave krvi, Dzeki je simbol za suprugu koja se lako snalazi. Ona u svakom slucaju ostaje upecatljivo kao zena koja stoji tik uz muskarca koji vlada. Jednostavno joj je mesto tu, pored niega, i izdrzljivo ce podneti svaku prevaru svog muza sa najpozeljnijom zenom planete. Svaki trac ce ostati trac, a ona do njegove smrti, do nesrecnog Dalasa, ostati uvazena Prva dama.
Prosto Sekspirovskim raspletom udajom za, ovog puta posle predsednika svetske sile, prebogatog brodovlasnika, Dzeki Kenedi jednostavno nezadrzivo ide dalje. Posle USA kraljice, postaje kraljica Jonskog i Egejskog mora. Bas ona. Na bas tom mestu. Nista manje njoj nije potrebno niti zeli da razmislja o necemu sto je za pola stepenika nize od onog sto je imala. Divu kao sto je iskricava i tuzna Kalas pojela je svojom pojavom i zauzela mesto na palubi pored Onazisa. Udobno mesto je cekalo samo nju. Stavila je velike holivudske crne naocare i nastavila je svoj bogati i logicni zivot. Mozda je ta udaja bila jedino resenje za tako vec bogatu i poznatu udovicu, mozda je bilo puko moderno sponzorstvo, uvijeno u veo elegancije i navodne ljubavi ili je to bio nacin da se svetu kaze ne zasluzujem nista manje. U svakom slucaju Dzeki je lako dodala ono O iza prezimena Kenedi. 
Mnogo kasnije gospodja Klinton prolazi kroz sve te faze ali odlucuje da ostane uz svog muza, uz predsednika… Istorija muske prevare i zenske izdrzljivosti i proracunljvosti se ponavlja i ponavlja, samo sto su sada maske javno skinute, ogoljen je i lider nacije, a i prva saradnica.
Filmovi, koji su obradili zivote ovih specifinih i jakih zena, su uglavnom filmovi b produkcije ili svesno spremni za family movie channels. Njihova ciljna grupa je obican narod, bas onaj narod kojim su one vladale. Ljudi koji su ih velicali, pa onda preuvelicavali, koji su od njih napravili licnosti – teme istorijskih emisija.
Sa druge strane, gledano preko nekog nizeg, vidno blizeg, gradskog (nikako gradjanskog) nivoa, ekonomija aktuelnog savremenog doba se dakle svela na vreli asfalt i tapacirana sedista udobnih, novih modela automobila, a moto ovog doba je jednostavan: prodati se odmah, brzo i lako. Ovaj moderni projekat ima dalju razradu da treba zaraditi na laznom osmehu pod prigusenim svetlima prestonickih najluskuznijih bistroa i kafea. Zatim da je pozeljno uspeti bez muke, uspeti vestinom nadogradnje kose i silikonskih grudi. Uloziti u sebe da bi drugi ulozili u vas. Iskoristiti one koji zele da budu na usluzi prevoza, koktela, ekskluzivnih vecera u nerealno skupim sushi restoranima...Nadmudriti, pokazati se u bljestavom porno izdanju B produkcije sedamdesetih. Biti zelja i podstrek neskromnih i iskompleksiranih, neobrazovanih i impotentnih. Postati devojka, zena bitne persone modernog proazaicnog drustvenog miljea. Biti trn u oku drugih, biti gospodja ministarka, imati lozu, vozaca, biti dama estrade sa tri puta starijim muskarcem pored sebe. Udati se modernog instant milionera. Preko noci, odmah. Pozeljno je biti `sponozorusa`. Ova bombasticna rec se poslednjih godina izgovara sa velikom dozom opreza, ali opet sve cesce sa osmehom pobede na usnama. Nema kategoricno pogrdno znacenje. Da li se formula junakinje satiricno romanticnih dela Jane Austen, ili udati se za onog sa najvecim godisnjim primanjima i posedom, pretvorilo u nesto sto savremena devojka danas lako prihvata, jer je to laksi nacin da ispuni sve svoje skrivene snove, bude deo jednog drustva, sistema, i ne ulozi nista osim tela i, samo na prvi pogled, malo mozga u sve to?
Definisati Marylin je zaista lako: ona je ultimativni kosmicki camp, maskota epske plasticne plavuse, ne one koja potice sa severa Evrope, vec one blajhano ofarbane, spremne za napad na nejaki muski svet. Ona pak kao zena, kao jedna od nas, je ocigledna zrtva, zrtva vladara i idola svog vremena, zrtva americkog sistema vrednosti, zrtva slave, zrtva sopstvene lepote. Niko tako savrsen nije ostao neosudjen na propast. Kazu i da velika lepota i seksipil automatski prave oklop oko bica gde su u najvecoj koncentraciji. Na taj nacin, to bice potpuno neduzno, izdvajaju od okoline i ne dozvoljavaju mu dozu neznosti i paznje koju prosecno bice dobija redovno. Marylin je biblijski primer ove teorije da izaziva cak sazaljenje do granica koje ljudi mogu da odvoje kada vide jedno usamljeno, uplaseno dete na ulici. Kao kaznu dobila je epitete upravo priglupe, punacke i napadno utegnute devojke koja je u stalnoj borbi za sponzorstvo, iako je zavrsila u mrtva krevetu, sa pilulama u zelucu i mozda detetom u stomaku. Odbacena od svih. I tako dok se mit o plavusama gradio, ona odlazila u planetarnu legendu, mnogi su videli izvor novca u brendu M. Monroe. Zaradi nikada kraja, ni podsmehu treptavoj muzi Billi Wildera iako danas
Tek prividna paralela, ali logicni primer – otmena princeza Grace, je ogledalo nase oble i neiskvarene Monroe. Njihov cilj je mozda isti. Ono sto Monroe nije uspela, Grace je lako dobila, iako je zbog svoje graciozne lepote i nesvakidasnjosti predodredjena za tragediju koja je sustize na liticima francuske rivijere. I dok je americka Monroe jednostavno tip za sve sto ce doci posle nje, formula za silikonski kult i unificiranost zena novog doba, Grace ostaje kao ikona, princeza, pojam cistote i prefinjenosti, ali i americka glumica koja se udaje bas za evropskog princa. Naravno, uvek gledajuci fotografije koje docaravaju momente srece porodice Renije, pod vrelim suncem Monaka, ne moze promaci verovatno varljivi utisak da je ona andjeo pored njega. Bar na slikama. Ljubav? Verovatno kao i kod prolaznih Playboy zecica i njihovih simpaticnih bolesno bogatih devedesetogodisnjaka. Gledano sa strane, sa podozrenjem i prekorom, ali i strahopostovanjem, jer nesto sto je drugima tako neobjasnjivo i daleko, nesto sto sluzi za podsmeh nobles dama, ali i ubogih domacica, ove uspesne devojke, kasnije cenjene supruge, sprovode telom. I mozgom.
Comments
Post a Comment